Протести представљају један од највидљивијих облика грађанског незадовољства и друштвеног активизма. Питање је да ли су протести само стихијски социјални бунт, да ли могу бити инструментализовани као обојене револуције или су нешто треће – комбинација идеала, интереса и друштвене динамике у којој доминира свјесна и одлучна борба за бољи друштвено-политички систем? По свему судећи, студентски протести у Србији су комбинација социјалног бунта и „обојене“ револуције. На њима су се измијешали незадовољство управљањем државом, посебно на локалном нивоу, корупцијским аферама без судског епилога и трагедијама које су се десиле, са интересима опозиције и појединих покрета да искористе социјални бунт како би срушили власт на неуставан и недемократски начин. Акумулирање незадовољства годинама уназад „пумпају“ поједини медији у Србији и државама окружења, често прелазећи границу новинарске просефије, омаловажавајући и вријеђајући оне који не мисле као они. Стварање мржње је најопаснији продукт пропаганде који може угрозити нечији живот и имовину. Најсвјежији примјер такве пропаганде је паљење аутомобила посланика Небојше Вукановића у дворишту породичне куће. Са друге стране, медији које контролише позиција су плашили грађане на све могуће и немогуће начине да се не придруже протестима. Они су „пумпали“ јавност државним ударом финансираним страним новцем, утицајем страних агената и домаћих НВО, повезаношћу ситуације у БиХ и политичком вратоломијом Милорада Додика са протестима. Уколико буде политичке мудрости, сад је шанса да се Србија обрачуна са бахатим и корумпираним доносиоцима одлука који угрожавају функционисање правне државе и на тај начин направи искорак на Балкану.
У коријену сваког протеста налази се незадовољство, било да је оно узроковано економским, политичким или социјалним неправдама. Историја је показала да су неки протести доносили позитивне промјене, док су други стварали хаос и уништавали институције државе, без остварених циљева. Осим ако хаос и уништавање институција нису сами по себи циљ, као у случају Либије. Оно што разликује успјешне протесте од неуспјешних јесте јасно дефинисан циљ, интегритет појединаца који их организују, медијска промоција и упорност; у основи протеста морају бити конкретни захтјеви које подржава јавност.
Замислимо протест чији је циљ увођење антикоруптивних аката у област запошљавања у јавном сектору Брчко дистрикта БиХ којима би се потпуно избациле интресне групе из тог процеса. Како би изгледала идеална организација таквог протеста?
Прво, потребно је прецизно формулисати захтјеве. Умјесто општих фраза, треба навести конкретне мјере, а њих већ имамо дефинисане од стране УГ „Демос“ Брчко: транспарентне конкурсе, меритократија приликом бодовања кандидата (писмени дио са унапријед објављеним питањима, бодовање просјека оцијена током школовања, радног стажа, времена проведеног на Заводу за запошљавање), укидање субјективне процјене кандидата путем усменог разговора (интервјуа) јер је оно, према мишљењу Тужилаштва БД и грађана, алат за корупцију, додатно бодовање за ученике/студенте генерације и за родитеље/старатеље дјеце до 18 година, забрана пријављивања на конкурс лица са дипломама стеченим на неакредитованим високошколским установама у моменту стицања дипломе и идентичан процес запошљавања у цјелокупном јавном сектору (јавна управа и јавна предузећа). Ови захтјеви морају бити јасни, реалистични и примјењиви у пракси.
Друго, потребна је мобилизација јавности. Овај проблем погађа све становнике Брчко дистрикта БиХ, нарушава повјерење у институције и први је разлог миграција у земље ЕУ. Друштвене мреже и медијске кампање на локалним порталима, радију и телевизији су основни алати који могу помоћи у ширењу свијести о проблему и привлачењу што већег броја људи. Протест није само окупљање, већ и континуирана едукација грађана о значају теме за коју се боре. Страначко запошљавање компромитује и изборни процес јер ставља у зависан полажај лица која добију посао, поготово „уговорце“, према онима који им погодују приликом запошљавања; општепознати термин за тај феномен је „сигурни гласови“.
Треће, неопходна је стратегија ненасилног отпора. Насиље и деструкција не смију бити опција и одмажу циљевима протеста. Мирни маршеви, симболичне акције, перформанси који осликавају проблем корупције у процесу запошљавања – све су то начини да протест остане у фокусу јавности и задржи легитимитет. Потребно је да и јавност и доносиоци одлука разумију разлог протеста који за циљ имају корекцију јавних политика, изградњу праведнијег друштва и повјерења између власти и грађана.
На крају, кључан је континуитет. Један протест сам по себи неће промијенити систем, али константан притисак, грађански активизам и институционална борба могу довести до суштинских промјена.
Протести могу бити и социјални бунт и инструментализовани покрети, али могу бити и нешто треће – свјесна и одлучна борба за боље друштво по мјери Човјека. На нама је да их обликујемо тако да буду средство стварне промјене, а не само краткотрајна искра незадовољства. Власт треба само и искључиво мијењати на изборима, а протести и грађанске иницијативе требају бити алати за корекцију јавних политика. Договор кућу гради, а Брчко је наша кућа.
Писац колумне:
Божидар Јовић, предсједник УГ „Демос“ БД
